ЗЕМЉА

14 јун ЗЕМЉА

Радили смо у пољу.
Певали жетелачке песме.
Сунце у зениту нас је пекло.
Жеднели смо под летњим небом без облака.
Зрикавци су певали у високој трави.
Земља је испаравала.
Ваздух мирисао опојно.

У хладу храстова чекао нас је ручак
и врчеви пуни воде.
Сели бисмо, уморни, на траву, јели у тишини
и били срећни.
Вратили би се у поље и жњели – жњели
и везивали снопље.
И тако од јутра до изнемоглости, до вечери
и починка.
Отишли бисмо до колиба,
положили уморна тела на сламу
и спавали мртвим сном –
сном праведника…

Ми, мрави Земље,
безначајни и величанствени…
У слами смо радили, у слами спавали,
у слами се парили и рађали,
у слами умирали…
Земља која нас је држала –
на крају би нас узела.
Припадали смо Земљи од рођења до смрти.
Љубили смо је и натапали знојем
наших живота, наших снова и надања:
величанствених и безначајних
какви смо и сами били…

Волели смо Земљу.
Живели на њој и од ње.
И хранили је, као и она нас…

Пре Револуције.

*