04 јун Несаница сунца
И речи завршавају пут
под врелим језиком игуане…
Птице и месец испаравају на хоризонту
до не-распознавања…
Срце је стена одроњена
низ бели камењар додира…
Бол те раздваја од јуче
и сутра:
Ти јеси
та јара што земљу претвара у со,
та рана која ниче на телу бола…
Твоје стопало зна
да направи још један корак
узалуд:
Из ове се белине нема куд.
Претворен у суви пламен:
на теби је да поднесеш
сећање на росу јутра
и пут до вечери без утрнућа…
Рукама које се топе
закопаваш тело без речи:
тек краткотрајан си ожиљак
на лицу земље…
Без опроста,
без милости белог неба
предајеш се извесности тренутка:
ово је доба
несанице сунца.
*
No Comments