24 јун Фернандо Песоа : ВЕЧИТИ КАЛЕНДАР
* * *
Небројени у нама живе,
Ако мислим или осећам, не знам
Ко је тај што мисли или осећа.
Ја сам само место
Где се мисли или осећа.
Имам више од једне душе.
у мени је више ја од овог једног мене.
Ипак постојим
према свима равнодушан.
Све их ућуткам: говорим ја.
Унакрсни импулси
Свега сто осећам ил не осећам
Боре се у овом мени који сам.
Али ја пажњу не обраћам. Не диктирају ништа
Оном мени кога знам: пишем сам.
*
Из мог села видим све сто се са земље може видети од Васионе…
Зато је моје село велико као било које друго место,
Јер ја сам по мери онога сто видим
А не по мери своје висине…
У градовима живот је мањи
Него овде у мојој кући на врху овог брега.
У граду велике зграде заградјују видик,
Заклањају обзорје, одвлаче наше погледе далеко од сваког неба,
Претварају нас у патуљке јер нам ускраћују оно што нам наше очи
могу дати,
И стварају од нас сиромахе, јер је гледање наше једино богатство.
*
Она господја има клавир
Који је пријатан ал није жубор река
Нити шум који дрвеће прави…
Зашто је потребно имати клавир?
Боље је имати уши
И волети Природу.
*
Немам никакве филозофије: имам чула…
Ако о Природи зборим, не чиним то стога што је познајем
Него зато сто је волим, а волим је баш због тога
Јер онај ко воли никада не зна шта то воли
И не зна зашто воли, нити зна шта је љубав…
Волети, то је вечна безазленост,
а једина безазленост да се не размишља…
*
Ко о Богу мисли, одриче му послушност,
Јер Бог је хтео да га не спознамо,
И зато нам се није указао…
Будимо једноставни и мирни,
Као потоци и дрвеће,
И Бог ће нас волети и учинити
Да будемо лепи као дрвеће и потоци,
И даће нам зеленило свога пролећа,
И реку у коју ћемо се улити кад скончамо!…
*
Мој поглед као небо плав
Миран је као вода на сунцу.
Такав је, миран и плав,
Јер се не пита и не чуди…
Када бих се ја питао и чудио,
Не би ницало ново цвеће на ливадама
Нити би се ишта на сунцу изменило што би га пролепшало…
*
Није само туђа мржња или завист
Оно што нас спутава и кињи; ко нас воли
Једнако нас спутава љубављу.
Нека ми богови допусте да, очишћен од свих
Осећања, стекнем хладну слободу
Пустих планинских висова.
Ко мало хоће, све има; ко ништа неће
слободан је; ко нема, и не прижељкује,
Човек раван је боговима.
*
Господар буди или ћути. Не троши се, дајућ
Оно чега немаш.
Шта вреди Цезар који можеш бити? Нек ти
Маленкост твоја буде доста.
Боље те штити колиба трошна дарована теби
Него палата коју стекао ниси.
*
Да би био велик, буди потпун: нек код тебе
Ништа није прекомерно, окрњено.
Буди сав у свакој ствари. Уложи читавог себе
У најмање што чиниш.
Тако у језеру сваком цео месец
Блиста, јер живи у висини.
*
Кратак отисак који у мекој трави
Остави стопало, одјек сто мукло јечи,
Сенка која се сенчи
Бели за лађом траг –
Ни више ни боље не оставља душама душа,
Оно што је отишло онима што ће тек поћи. Сећање заборавља.
Мртви, јос ћемо мрети.
Лидија, знај, немамо никог сем нас.
*
Сам си. Нико то не зна. Ћути и претварај се.
Али се претварај без претварања.
Не очекуј ништа што ти већ не припада,
Свако је тужан кад је са собом сам.
Имас сунца, ако је сунчан дан, гране, ако гране тражис,
Срећу, ако је срећа дата.
*
Спокојан сачекај крај који није далеко.
Било чији живот – шта је? Краткотрајна сунца и сан.
Све сто мислиш, искористи,
Да би мислио мање.
За бродаре је мрачно море брисани пут.
а ти, у збрканој самоћи живота,
Самог себе изабери (јер другог не познајеш)
За своје пристаниште.
*
Повлачим се унутра и затварам прозор.
Доносе ми свећњак и желе лаку ноћ.
И мој задовољни глас узвраћа „лаку ноћ“.
Дај боже да ми живот увек буде то:
Дан сунчан и од кише благ,
Или олујан као да је смак Света,
Пријатно вече и групице шетача
Посматране радознало са прозора,
Последњи пријатељски поглед упућен спокоју дрвећа,
А затим, да могу, када се затвори прозор и светлост утрне,
Без читања, без помишљања на било шта, чак и без сна,
Да осетим живот како тече у мени као река дуж свог корита,
а напољу тишина огромна као неки бог који спава.
* * *
БИОГРАФСКА БЕЛЕШКА
Фернандо Пессоа (1888. – 1935.)
Без сумње најзначајнија фигура модерне португалске књижевности и културе уопште. Рођен у Лисабону, за живота је био познат тек уском кругу песника и љубитеља поезије. Песоа је стварао под више псеудонима (или хетеронима) од којих сваки покрива целовиту људску и песничку особеност. Најзначајнији од тих псеудонима су: АЛБЕРТО КАЕЈРО, РИКАРДО РЕИШ и АЛВАРО ДЕ КАМПОШ. Песоина потреба да пева кроз уста измишљених, често веома различитих песника, тумачена је на различите начине. Једни разлоге налазе у његовој сколоности ка мистификацији, други у потреби да што потпуније прикаже истину, трећи у различитим странама Песоине личности… И заиста, у Песои живе упоредо различите људске и песничке личности независно и равноправно. Та вишеструкост, тачније вишедимензионалност стваралачке личности омогућила му је да кроз разнородне песничке поступке једнако успешно изрази и сложеност португалског духа, и различите погледе на свет и живот и да, не одступајући од противречности, допре до универзалних истина.
Код нас су се у књизарама до скора могла пронаци два избора Песоине поезије у изврсном преводу Јасмине Нешковић: ПОЗНАТИ СТРАНАЦ (песме Алвара де Кампуша) и ВЕЧИТИ КАЛЕНДАР (песме Алберта Каејра и Рикарда Реиша). Обе књиге издала је ПАИДЕИА.
* * *
Избор из збирке
ВЕЧИТИ КАЛЕНДАР
(Паидеиа, 1999.)
No Comments