БАЛАДА О СРЦА ДВА

12 јун БАЛАДА О СРЦА ДВА

Када нам се срца отворе и стану
једно наспрам другог
као два огледала
што се у одразима
бескрајно удвајају
ми капију Вечности отварамо
и кроз њу без покрета пролазимо.

Цвет Времена смрзнут је за трен
у кристал Вечности
у коме се огледамо
телима без сенке
светлошћу наших душа
нежних и чистих
само себи сличних
и бескрајно истих…

У најдубљој дубини Срца
време не постоји
и ако га има
не тече већ стоји
и простор је безграничан
и прелази се у трену:
довољно је да помислиш жељу
и да је видиш остварену.
Најдубља дубина Срца
не зна за простор и време –
Душа препознаје Душу
и држи се главне теме.

Можда би светлости
у нашим срцима било и више
када би нам Срца у Сунца
уместо у роковнике гледала:
јер све што се пише –
то се и брише
као бели вео паре
са замагљеног огледала.

*
П.Шумски
Пламен тишине (2006)