24 јун Арсеније Тарковски: О Г Л Е Д А Л О
(Поезија из филма Андреја Тарковског)
I
Сваки тренутак наших сусрета
славили смо као богојављање
сами на овом свету
а Ти, храбрија и лакша си била
од птичјег крила
степенице си вртоглаво прескакала
и кроз влажни јоргован водила
у своје царство са друге стране
огледала.
Када би пала ноћ
милост си била мени поклоњена –
кроз олтарска врата отворена
твоја нагост
у мраку је сијала
и полако се нагињала…
И будећи се говорио сам:
“Буди благословена”
знајући за смелост мог благослова
а ти си спавала
и плаветнилом васионе
капке да ти додирне
пружао се јоргован са стола;
и плаветнилом додирнути капци
били су мирни и рука топла;
а у кристалу су пулсирале реке
пушиле се планине
светлуцала мора
кристалну куглу на длану си држала
на трону спавала
и Боже параведни: била си моја.
Пробудила си се и преобразила
свакодневни људски речник
и говор се напунио
звонком снагом
а реч “Ти” –
добила нови смисао
и значила: Царе
на свету се све променило
чак и обичне ствари:
лавор,
бокал –
док је између нас
као на стражи стајала
слојевита и тврда вода.
Повело нас је незнано куда
пред нама су се као опсене
размицали градови чудом саграђени
метвица нам се под ноге распростирала
и птицама је успут било са нама
и рибе су искакале из река
и небо нам се отворило пред очима
док је Судбина по трагу
ишла за нама
као лудак
с бријачем у рукама.
*
II
Јуче сам те чекао
од јутра
и као да су знали
да нећеш доћи…
Сећаш се какво је време било?
Скоро празнично…
Ишао сам без капута
а данас си дошла
и посебно тмуран дан
приредише за нас:
и кишу
и тако касни сат
и капљице што клизе
по хладним гранама…
Ни речју да их зауставиш
ни марамицом да их отреш…
(…)
Препев: Петар Шумски
»Понекад се нешто деси и ја престанем да сањам и кућу мог детињства, и борове око ње. Тада почињем да тугујем. Чекам и не могу да дочекам овај сан у коме ћу поново да будем срећно дете, зато што је још све преда мном, и све је још могуће.«
Из »Огледала« Андреја Тарковског
No Comments