М О С Т А Р

14 јун М О С Т А Р

Свим ратницима

Моје име је Мостар.
Био сам један од најлепших
градова света
са каменим рукама пребаченим
над зеленим безданом Неретве:
Мостом што би симбол склада
Човеком и Богом створеног,
мисао Творца овековечена у лету,
љубавни загрљај камена
двају заљубљених обала…

Моје име је Мостар.
Бејах један од најлепших
градова света
са душом која је певала и бехарала
над вировима зеленог драгуља
у протицању…
Певала је моја душа песму
лепоте поднебља и људи
док их срца нису издала
и речи у пламен претворила…

Моје име је Мостар.
Бејах један од најлепших
градова света
под врелим небом Медитерана
где плавет, белина и смарагд
беху једно – одвајкада…
Црвеним су сада разбољени,
црним умотани
и небо и камен и вода
и плавет и белина и смарагд
и душа која боју нема већ само мирис:
бехара што ваздух чини плављим,
киша што смарагд чине дубљим,
врелине што камен чини бељим
и песме опојне што у лелек
сад је претворена…

Моје име је Мостар.
Бејах један од најлепших
градова света

прављен са мишљу о трајању
а не дотрајавању…
Сломљеног тела,
оскрнављен и нем
тужим над преваром наде:
Камен је камен
и кад у воду падне
и са реком у неповрат оде…
Али лепоте више нема
над течним огледалом воде…
Моје беле руке
од камена белог грађене
да трају у загрљају вечном
у камен су поново враћене
и белутке на дну речном…

Моје име је Мостар.
Бејах један од најлепших
градова света…
Белина кречних брда стражари и даље
над олупином моје душе
и мог рањеног тела:
сакат, нећу више проходати никада
не због рана у камену и откинутих удова
већ због бола који разнесе срца
мојих градитеља,
житеља
и рушитеља…
Распарчаних срца –
хоће ли икада запевати?
Убијених душа –
хоће ли се насмејати?
Осакаћених тела –
хоће ли икада скочити
са камених руку моста
од кога још само успомена
у мом имену оста?

Моје име је Мостар.
Бејах један од најлепших градова света…

*