СВЕ ЛЕПОТЕ СВЕТА

14 јун СВЕ ЛЕПОТЕ СВЕТА

ЗЕМЉА

Радили смо у пољу.
Певали жетелачке песме.
Сунце у зениту нас је пекло.
Жеднели смо под летњим небом без облака.
Зрикавци су певали у високој трави.
Земља је испаравала.
Ваздух мирисао опојно.

У хладу храстова чекао нас је ручак
и врчеви пуни воде.
Сели бисмо, уморни, на траву, јели у тишини
и били срећни.
Вратили би се у поље и жњели – жњели
и везивали снопље.
И тако од јутра до изнемоглости, до вечери
и починка.
Отишли бисмо до колиба,
положили уморна тела на сламу
и спавали мртвим сном –
сном праведника…

Ми, мрави Земље,
безначајни и величанствени…
У слами смо радили, у слами спавали,
у слами се парили и рађали,
у слами умирали…
Земља која нас је држала –
на крају би нас узела.
Припадали смо Земљи од рођења до смрти.
Љубили смо је и натапали знојем
наших живота, наших снова и надања:
величанствених и безначајних
какви смо и сами били…

Волели смо Земљу.
Живели на њој и од ње.
И хранили је, као и она нас…

Пре Револуције.

*

МЕДИТЕРАН

Медитеран су мириси:
лаванде
чемпреса
рузмарина
бора
агаве
маслине
мирте
уља
рибе
вина
мора…

Медитеран су звуци:
ветра
таласа
галебова
цврчака
звона
људи
гитара
бродова
једара…

Медитеран су додири:
врелине
сунца
воде
соли
камена
коже…

Медитеран су укуси:
беванде
рибе
маслина
соли
смокава
нара…

Медитеран су слике:
стеновитих обала
лука и марина
рибарских бродица
једрилица на пучини
трговачких и путничких бродова
камених кућа
уских уличица
стрмих скалина
малих тргова
капела и цркава
тихих гробаља
белих ферала
лучких галебова
шљунковитих плажа
борових шумарака
палминих дрвореда
камених зидића
препланулих лица
белих осмеха…

Медитеран су три боје:
плаво
бело и
зелено.

Медитеран су доживљаји:
безбрижности
опуштености
детињсва
младости
авантуре
љубави…

Медитеран су
радости духа
Медитеран су
радости тела…

Медитеран је све
што се дешава
између
неба
човека
обале
и мора…

Медитеран смо ти и ја.

*

КРАЈ ЛЕТА

У свежем загрљају лубеница
прошло је лето

У певању попаца
прошло је лето

У све лакшим сенкама крошњи
прошло је лето

Са корацима истопљеног асфалта
прошло је лето

Са поточићима зноја
отекло је лето

Са ројевима мува
одлетело…

*

ИНДИЈА, МУМБАИ, W. БОРИВАЛИ

Не питај ме ништа о џунглама Индије
– нисам видео ни једну –
само људе, градове и људе
њихову славу и њихову беду.

Не питај ме ништа о храмовима славе
– рушевине давне прошлости неке –
два мршава пса, три мршаве краве
и жене што пишке и каке у јендеке.

Не питај ме ништа о Великој Тишини
– нисам је чуо еонима –
у мени још одјекују трубе у прашини
и кашаљ што се за ваздух отима.

И не питај ме никада за Wест Боривали,
Мумбаи
не питај ме ко су Шри Шри
и Саи…

А ако икад пожелиш да одеш
– Немој –
Одвешћу те у Мумбаи, Wест Боривали
и тада ћеш видети шта значи бити остављен
и изгубљен у метежу
међу рикшама и таксијима
трубама и узвицима
просјацима и изгладнелим псима
садуима и убицама
трговцима бананама и сандалама
зградама без фасада и тротоарима без асфалта
децом без дома и гладним духовима
мушкарцима и женама што пишају крај пута
говнима по улицама и јавним WЦ-има
уличним депонијама и мирисима СВЕГА
појачаним до бескраја
док све у теби вришти и пуца
по свим шавовима…

Ако икад пожелиш да одеш
– Немој –
Не треба ти Мумбаи, Wест Боривали
да би схватио
да већ имаш
сву патњу и срећу Света.

*

МАРИНА – ОКО СВЕТА
ЗА ЈЕДНУ НОЋ –

Било би дивно путовати с тобом
откривати свет по први пут…
Свему би се чудила
свему као дете радовала
у трену би се заљубила
у неког племенитог Туарега,
Индуса или Арапина…
Био бих љубоморан као пас, наравно,
и правио се да ми није ништа…
Срце би ми кључало док бих
аце-теа-хладно
процедио: »Наравно, драга, ти си слободна!«
– а мислио: »Гле деришта!«
(Бре Марина, што ниси као друге жене
које то раде уљудно-тајно
да »као« нико не зна…?)

Путујемо даље
на летећем ћилиму
који ти је поклонио твој
арапски љубавик-за-једну-ноћ…
Један ћилим и једну ноћ даље
и ево нас ко зна где:
у неком базару где пазариш
сушене рибице и алге
за твоје торбице драге…
Кажеш ми: »Овим ћу освојити свет!
Цегер од гаћица и морских звездица!«
»Да драга…« – одговарам као сунцокрет
док се окрећем за златом твоје косе
на заласку…

Било би дивно путовати с тобом
видети стварност твојим очима
чистим од росе невезаности
и непознавања:
само тако се може откривати
овај завитлани свет, шарен и луд
до не-распознавања.

*

СВА ДОБРА СВЕТА

Мачји скок
Голуб у канџама
Добар дан за мачку
Лош дан за голуба…

Бојно поље
Хиљаде лешева
Лош дан за живот
Добар дан за ратника.

*

М О С Т А Р

Свим ратницима

Моје име је Мостар.
Био сам један од најлепших
градова света
са каменим рукама пребаченим
над зеленим безданом Неретве:
Мостом што би симбол склада
Човеком и Богом створеног,
мисао Творца овековечена у лету,
љубавни загрљај камена
двају заљубљених обала…

Моје име је Мостар.
Бејах један од најлепших
градова света
са душом која је певала и бехарала
над вировима зеленог драгуља
у протицању…
Певала је моја душа песму
лепоте поднебља и људи
док их срца нису издала
и речи у пламен претворила…

Моје име је Мостар.
Бејах један од најлепших
градова света
под врелим небом Медитерана
где плавет, белина и смарагд
беху једно – одвајкада…
Црвеним су сада разбољени,
црним умотани
и небо и камен и вода
и плавет и белина и смарагд
и душа која боју нема
већ само мирис:
бехара што ваздух чини плављим,
киша што смарагд чине дубљим,
врелине што камен чини бељим
и песме опојне што у лелек
сад је претворена…

Моје име је Мостар.
Бејах један од најлепших
градова света
прављен са мишљу о трајању
а не дотрајавању…
Сломљеног тела,
оскрнављен и нем
тужим над преваром наде:
камен је камен
и кад у воду падне
и са реком у неповрат оде…
Али лепоте више нема
над течним огледалом воде…
Моје беле руке
од камена белог грађене
да трају у загрљају вечном
у камен су поново враћене
и белутке на дну речном…

Моје име је Мостар.
Бејах један од најлепших
градова света…
Белина кречних брда стражари и даље
над олупином моје душе
и мог рањеног тела:
сакат, нећу више проходати никада
не због рана у камену и откинутих удова
већ због бола који разнесе срца
мојих градитеља,
житеља
и рушитеља…
Распарчаних срца –
хоће ли икада запевати?
Убијених душа –
хоће ли се насмејати?
Осакаћених тела –
хоће ли икада скочити
са камених руку моста
од кога још само успомена
у мом имену оста?

Моје име је Мостар.
Бејах један од најлепших
градова света…

*