Д А Р

14 јун Д А Р

Тренутак среће што поклониш себи
Поклонила си целом свету –
Ником ништа одузела не би
Када би раширила крила у лету…

Крила љубави, радости, екстазе
– путеви су твоји ишли на све стране –
и када ниси знала куд би
к мени су те водиле све Божје стазе…

О Боже, да ли си стварна?
Ко ли ми те, такву, дао?
Ти си као Анђео што је
попут пахуље на земљу пао.

И својим нежним, белим телом
унео Светлост у потамнели свет
и чистотом, ко Божанским велом
на земљу спустио Анђела лет.

И немам речи, ни суза, ни смеха
да кажем »Хвала!« теби и небесима
и невин ко Адам, пре првога греха
ја своју срећу делим са свима.

О Боже, да ли си стварна?
Ко ли ми те, такву, дао?
Мој Бели Анђеле што си
попут пахуље на земљу пао.

Све ћу ти рећи,
тренутак молим –
сада у тишини
хоћу да волим.

*
Петар Шумски
Антикварница срца (2009)