24 јун Чезаре Павезе: ПОЕМА О НЕПОЗНАТОЈ
…
Имаш лице од брушена камена
крв од опоре земље,
дошла си од мора.
Све примаш и пребираш
и све од себе одбацујеш
као море. У срцу
слегла ти се тишина, слегле се
речи прогутане. Мрачна си.
Свитање је за тебе тишина.
Јеси попут гласова
земаљских – удар
ведра у бунару,
напев ватре,
потмули пад јабуке;
речи сетне и помирене
на праговима,
цик детињи – ствари
које вечито трају.
Не мењаш се. Мрачна си.
Пивница си затворена
с набојем од земље,
где је једном крочио
дечак босоног
и о том вечно мисли.
Мрачна си одаја
на коју се мисли вазда
као на двориште древно
где се рађала зора.
…
Од соли и земље
поглед ти је. Једног дана
цеђаше се од мора.
Биље се припијало
уз твој бок, топло,
и још одише тобом.
Агава и олеандер.
Све упијаш у очи.
Од соли и земље
вене су ти и дах.
Лахор топлог ветра,
сенке на припеци –
све то упијаш у се.
Промукао си глас
поља, цик
шћућурене препелице,
врелина камена.
(…)
Тишина си полегла
која не узмиче, усна си
и мрачне очи. Виногад си.
(…)
Као хрид и трава,
као земља си посувраћена у се;
разбијаш се као море.
Не постоји реч
која те може поседовати
или зауставити. Примаш
ударе као земља,
и од њих ствараш живот, дах
који милује, ћутање.
Опаљена си као море,
као плод с гребена
и не проговараш речи
и нико ти не збори.
…
Земља јеси и смрт јеси.
Твоје годишње доба је мрак
и ћутање. Од тебе
ништа на свету није
даље од свитања.
Када изгледа да се будиш
јеси сушта бол,
бол ти је у очима и крви,
али ти не осећаш. Живиш
као што живи камен
или тврда земља.
И облаче те сни,
кретње, јецаји
које не познајеш. Бол
попут воде језерске
дрхти и опасује те.
По води су кругови.
Пушташ их да ишчезну.
Земља си и смрт.
…
Имаш крв, дах.
Саздана си од пути,
косе, погледа
чак и ти. Земља и биље,
мартовско небо, светлост,
трепере и наликују ти –
твој смех и корак
као воде што дрхтуре –
твоја бора међу орвама
као нагомилани облаци –
твоје нежно тело
нож на сунцу.
…
Слатки плоде који живиш
под ведрим небом,
који дишеш и живиш
ово наше доба,
у твојој згуснутој тишини
твоја је снага. Попут
трепераве траве на ветру,
дрхтуриш и смејеш се,
али ти, ти си земља.
Свиреп си корен.
Земља си што чека.
(…)
Живот јеси и смрт јеси.
Корак ти је лак.
…
И ноћ је налик теби,
далека ноћ што плаче
безгласно, у дубоком срцу,
а звезде потамнеле промичу.
Образ дотиче образ –
јавља се дрхтај леден,
неко се мучи и преклиње те,
у теби изгубљен, сам, у твојој грозници.
Ноћ пати и чезне за свитањем,
сирото срце које цептиш.
О смркнуто лице, потајна муко,
грозницо која жалостиш звезде,
неки чекају зору попут тебе
ћутке мотрећи твоје лице.
Почиваш у ноћи
као видик мртав и затворен.
Сирото срце које цептиш,
давног једног дана ти си било зора.
…
Доћи ће смрт и имаће твоје очи –
та смрт што нас салеће
од јутра до вечери, бесана
и глува, као стара грижа савести
или бесмислена мана. Твоје очи
биће узалудна реч,
пригушен крик, мук.
Видиш их тако сваког јутра
када се надносиш над собом
у огледалу. О драга надо,
тога дана и ми ћемо знати
да јеси живот и ништавило.
За свакога смрт има поглед
Доћи ће смрт и имаће твоје очи.
Биће попут исправљања мане,
као зурење у огледало
из кога израња мртво лице,
као слушање затворених уста.
Сићи ћемо у бездане неми.
…
ПС:
Опет ћеш наћи речи
с ону страну кратког
и ноћног живота игара,
с ону страну ужареног детињства.
Биће дивно ћутати.
Земља си и виноград.
Ужагрено ће ћутање
спржити поље
као кресови вече.
(Песме су настале у периоду од 30. октобра 1945.
до 4. априла 1950.)
Приредио: П.Шумски
***
– Избор стихова из збирке песама
„Доћи ће смрт и имаће твоје очи“ –
No Comments