28. 4. 1992.

14 јун 28. 4. 1992.

Све је одједном ту.
Дошло је безгласно
и решило да остане…
Ваздух
толико благ
да се свет чини бесмртним
у младости која не залази.
Бомбе падају
под блиставим сунчевим зрацима
а људи
излазе на балконе,
улице и паркове
гледају и кажу:
– Гле како је диван дан!
Дишу
дубоко и спокојно
док се свет око њих распрскава
у плими зелене бујности пролећа:
лептир је оружје
у рукама детета.

Маслачке и барутни полен
измешан са земним остацима солитера
разноси расплодни ветар
а они блудниче
пред ноздрвама омађијаних људи
неспособних и невољинх
да прекину чаролију
да се врате у стварност
са друге стране живота
као да не примећују ране
које крваре
опчињени
посматрају птице обеснице
у нестварно плавом
миришљавом небу
препуштени тренутку
безболног постојања
данас крваре
а сутра –
испраће ране сољу
и биће то још један
диван дан…

И све је опет ту
дошло је безгласно
и решило да остане…
Људи су склопили пакт о ненападању
између себе и времена:
лепота тренутка је лепота вечности
и шта год да се догоди
– Како је диван дан! –
једино је што ће изговарати
и једино што се уопште
може рећи.

*

Петар Шумски
Пламен тишине (2006)